Higijena racunara
Pod „higijenom” ovde se ne misli samo na ono zbog čega biste pohitali u supermarket po „magičnu” krpu ili najnovije sredstvo za uklanjanje fleka, već na pravovremeno prepoznavanje simptoma „zamora” koje će silicijumski mezimac početi da pokazuje posle nekog vremena eksploatacije. O kakvim simptomima je rec? To su, recimo, besmislene poruke o greškama koje ne može da protumači ni Microsoftov programer, plavi ekrani sa „sorry, ali nešto je crklo” porukama, restartovanje mašine usred poslednje misije u omiljenoj igri, beskrajno dugo podizanje sistema, neprijatni zvuci „oranja” po hard disku, gomila đubreta u Inboxu e-mail klijenta, prozori s opscenim sadržajima koji iskaču kao pajac iz kutije, lažni kvarovi modema i drugih hardverskih komponenti... Spisak se nastavlja u nedogled, a nije redak slučaj da se na jednom računaru udruži po nekoliko „bubica” koje rad pretvaraju u istinsko mučenje.
Ima li leka? Naravno da ima, ali pre nego što vam „iskusni” komšija predloži kompletnu reinstalaciju sistema (univerzalno rešenje za sve probleme iz „zone sumraka” koje zvuči isto kao da vam lekar, kada mu se požalite na probleme s disanjem, predloži transplantaciju srca i pluća) – probistrite sledeće redove jer možete naći upravo ono što vam je potrebno da nastavite da radite kao ranije.
Higijena... bukvalno
Hardverske komponente računara ni izbliza nisu tako ranjive kao operativni sistem i drugi softverski elementi, ali postoje određena pravila kojih se treba pridržavati. Komponente koje su najpodložnije kvarovima su centralni procesor, hard disk i monitor. Dok su procesori u poslednje vreme izloženi izuzetno visokim temperaturama zbog popularnog overklokovanja – retko ko pri tome pomisli da se overklokovanjem njihov radni vek skraćuje i do 50 procenata , a hard diskovi se okreću sve većim i većim brojem obrtaja u minutu, pa samo zamislite kakvom su habanju izloženi delovi u njemu kada je ta brojka odavno stigla do 120 obrtaja u sekundi (7200 u minutu). Dodajmo na sve ovo i povišenu temperaturu unutar samog kućišta (naročito ako ste poslušali mamu i kućište posadili kraj radijatora, „da mu ne bude hladno”), dolazimo do zaključka da su komponente u našim računarima izložene velikim naprezanjima pa se moraju redovno održavati kako bi se očuvali stabilnost sistema i integritet našeg nervnog sistema. Međutim, pošto je većina nas nepopravljiva kada je overklokovanje u pitanju , postoje određena nepisana pravila kojih bi se trebalo pridržavati u cilju izbegavanja problema ili potpunog otkazivanja računara. Najvažnije je obezbediti odgovarajuće hlađenje, i to ne samo neposredno na procesoru nego i na drugim komponentama unutar kućišta, naročito hard diskovima i grafičkim karticama koje proizvode toplotu kao male termocentrale. Dalje, važno je redovno čistiti pokretne delove sistema za hlađenje, a kada je potrebno, treba ih i zameniti, preporučljivo nekim od skupljih i kvalitetnijih modela. Ovde nikako ne treba zaboraviti ni monitor, jednu od perifernih komponenti koja je izložena stalnom habanju; ekran možete zaštititi skrin-sejverima (pravim, nikako onim sa bogatom grafikom) i uključivanjem power saving režima – čak nije loše isključiti ga, ako ne sedite kraj računara nekoliko časova.
Softverska higijena
Problemi koji nam vrlo često zagorčavaju svakodnevni rad, a čije se posledice ne mogu lako otkriti i otkloniti (kao prosta zamena komponente koja je „vrisnula”), posledica su raznolikih brljotina u samom operativnom sistemu. Ovim problemima bave se mnogi stručnjaci koji savetuju da se njihova pojava predupredi krajnje racionalnom upotrebom resursa računara. Problemi mogu nastati iz nekoliko razloga. Najpre, to može biti nestabilnost samog OS-a, kao posledica aljkavosti programera i loše prilagođenosti različitim konfiguracijama koje su sastavljene od raznoraznih komponenti koje nisu uvek međusobno kompatibilne. Drugo, problem pravi i nemarnost korisnika koji bez razmišljanja instaliraju svaki program koji im dopadne šaka, ne razmišljajući o tome kakve su posledice gomilanja nepotrebnih datoteka; opasno je i neselektivno brisanje aplikacija koje ostavljaju „repove” koji narušavaju stabilnost sistema. Treće, bezbednost umnogome remete razni virusi, trojanci i programi koji ne žele da vam budu „prijatelji”, a često ugrožavaju i hardver. Četvrto, kvarovi i neispravnost komponenti mogu dovesti do nepravilnosti u radu, čestog blokiranja i pojave grešaka. Pod tačkom pet svrstaćemo sve ono na šta korisnik ne može da utiče, a potpada pod pravila tzv. Marfijevog zakona – u tim slučajevima nikakvo znanje, intuicija niti vešt astrolog ne mogu da vam pomognu. Uprkos svemu, veliki broj korisnika praktično se ne obazire na nabrojane probleme i prema operativnom sistemu se ponaša kao prema kontejneru bez dna.
Za dobro održavanje operativnog sistema neophodno je redovno preuzimati sigurnosne zakrpe koje proizvođač povremeno objavljuje. Mušičavost Windowsa je u velikoj meri ispravljena pojavom drugog Servica Packa, ali i pored toga mnogi korisnici savetuju prelazak na bezbednija rešenja kao što je neka od Linux distribucija. Osim zakrpa za operativni sistem, bar jedanput mesečno treba osvežavati drajvere za periferne uređaje kao što su grafičke kartice, štampači, modemi... Ako koristite neki od AMD procesora, ne zaboravite da redovno instalirate nove VIA zakrpe za matičnu ploču (takozvani 4in1 ili Hyperion drajveri) koje će rešiti problem softverske kompatibilnosti i povećati sveukupnu stabilnost sistema. Pomenućemo i osvežavanje BIOS-a matične ploče, što nije procedura kojom se treba baviti često, ali u nekim slučajevima popravlja performanse računara (pre osvežavanja „operativnog sistema” matične ploče informišite se o unapređenjima koja nova verzija donosi i instalirajte samo ukoliko zaista imate koristi). Budući vlasnici računara bi trebalo dobro da razmisle o komponentama koje će uvrstiti u novu konfiguraciju ili mogu da se odluče za unapred sklopljenu konfiguraciju koju su testirala stručna lica. Treba voditi računa i o dostupnosti drajvera i korisničkih programa koji će obezbediti udobniji rad jer nije svejedno da li za neko parče hardvera dobijate snažnu podršku, dok za drugo, koje je neznatno jeftinije, ne znate ni kako se zove.
Operativni sistem je veoma teško održavati, čak i u slučajevima kada mislite da znate sve o njemu i posedujete dobro usklađene i kvalitetne komponente. Zato ćemo se pozabaviti pitanjem sistema zapisa fajlova na disku, koji je čest uzročnik problema i nestabilnosti. Ono što karakteriše sva izdanja Windowsa od verzije za 1997. godinu (Windows 95 OSR 2) jeste podrška za diskove veće od 2 GB, uobličena novim fajl sistemom koji je logično nazvan FAT 32 (File Allocation Table). FAT 32 je omogućio da se postojeći kapacitet diska iskoristi na znatno efikasniji način, zbog činjenice da koristi manje klastere nego FAT 16 čime se može uštedeti do pet procenata prostora. Pored ovoga upotrebom FAT 32 dobija se i veća brzina pristupa tako da se aplikacije pod njim izvršavaju do pet odsto brže. Kao što većina zna, svaki hard disk je podeljen na milione klastera u kojima se smeštaju podaci. Postupak beleženja podataka je u neku ruku jednosmeran jer se jednom upisan podatak u klasteru ne može nadopunjavati sadržajem sve dok ne bude obrisan. To praktično znači da ako imate veličinu klastera od 16 KB i desi se da se upisuje podatak od 10 KB, ostatak od 6 KB ostaje neiskorišćen, ali se u isto vreme prijavljuje kao zauzet i propada sve do brisanja sadržaja iz klastera. Zbog ovoga se teži da veličina klastera bude što manja kako bi procenat iskorišćenosti diska bio što veći. Hard diskovi koji se danas mogu naći na tržištu su sve veći i veći (sve su češći oni kapaciteta 300 i više gigabajta) pa ponovo dolazimo u situaciju da nam je veličina klastera na njima kao i kod starog FAT-a – 32 KB. Zbog ovoga je preporučljivo deliti disk na više particija, a ako ste vični matematici, lako možete izračunati koliki bi bio gubitak prostora sa diskom od, recimo, 120 GB i klasterima od 32 KB odnosno koliko bi se uštedelo ako bi se disk podelio, na primer, na tri particije od 40 GB. Nije za zanemarivanje.
Tokom svakodnevnog rada, hard disk se pretvara u pravu džunglu razbacanih podataka koju je vrlo teško održavati. U takvom haosu često dolazi do gubljenja fajlova, njihovog lošeg imenovanja, promene lokacija, gubitka brzine i, što je najvažnije, živaca. Da bi se ti problemi sveli na najmanju moguću meru, treba primeniti niz akcija i postupaka koji se svode na korišćenje alata za održavanje strukture fajl sistema. Ovi alati se u principu mogu podeliti na dve vrste: na one koji dolaze implementirani u samom Windowsu i one koje možete naknadno instalirati. Ako se pravilno koriste, alati koje nudi Windows mogu da budu sasvim dovoljni, ali vrlo često bolje rezultate daju specijalizovani programi za održavanje operativnog sistema kao što su programi za optimizaciju i dijagnostiku kvarova,zatim programi za defragmentaciju hard diska,održavanje fajl sistema,optimizaciju Windowsovog registry-ja...
Ako se vratimo na Windows alatke, osnovni program za održavanje je ScanDisk (CheckDisk) na koji ne bismo trošili više reči jer već i vrapci znaju sve o njemu, samo ćemo preporučiti redovno pokretanje bar jedanput nedeljno za Standard sistem skeniranja i jedanput mesečno za fizičko, Thorough, skeniranje. Pored toga, preporučljivo je skenirati disk svaki put kada dođe do nepravilnog gašenja ili nepredviđenog resetovanja računara. Defragmentacija diska upotrebom Microsoftovog Disk Defragmentera (ili nekog sličnog alternativnog rešenja) takođe je obavezni deo održavanja integriteta hard diska i preporučljivo je sprovoditi je jedanput ili dvaput mesečno, u zavisnosti od toga koliko programa instalirate i deinstalirate. Šta je zapravo defragmentacija? Rekli smo ranije da se podaci upisuju u klastere, čime se stvara niz podataka koji ne moraju biti povezani da bi pripadali jednom zapisu odnosno određenom fajlu. Uzmimo, na primer, jedan standardan Word dokument od stotinak kilobajta. Ovaj dokument će biti zapisan u nekoliko klastera koji mogu biti fizički razbacani po čitavoj površini diska, što usporava pretraživanje i rad operativnog sistema jer čitajuća glava diska mora da prelazi veće udaljenosti. Kada je jedan fajl „razbijen” na više delova koji su fizički udaljeni, kaže se da je fragmentiran. Sada samo zamislite koliko puta dnevno nešto obrišete ili snimite na hard disk, koliko igara instalirate ili deinstalirate i koliko računar koristi prostor na disku kao virtuelnu memoriju, pa ćete dobiti sliku o tome kako to sve izgleda na fragmentisanom disku. Zato se pribegava procesu koji se zove defragmentacija, tokom kojeg se razbacani delovi fajlova skupljaju na jednom mestu kako bi obrazovali fizički niz. Zavisno od toga u kakvom je stanju disk, defragmentacija može prilično da potraje (a ne bi trebalo da se prekida) tako da je preporučljivo raditi je noću ili kada vam računar nije u upotrebi nekoliko sati.
Treći alat iz Windowsove palete je Disk Cleanup, program koji oslobađa dodatni prostor na disku tako što briše nepotrebne podatke iz Temp i Download direktorijuma, Recycle Bina, a može i da deinstalira određene komponente Windowsa. Naravno, sve ovo se može odraditi i „ručno”, ali tada treba znati tačno u kojim se direktorijumima nalaze nepotrebni podaci i privremene datoteke. Disk Cleanup će biti posebno od koristi pri uklanjanju nepotrebnih fajlova koji zaostaju na hard disku nakon deinstalacije aplikacija, kao i za uklanjanje Internet sadržaja koji služi za offline pregled. Još jedna korisna opcija u Windowsu XP jeste Desktop Cleanup „čarobnjak” koji uklanja suvišne prečice s radne površine i tako poboljšava preglednost (program može da se pokreće automatski, u zadatom vremenskom intervalu).
Ukoliko dosta vremena provodite na Internetu, a naročito ako koristite browsere koji nisu bezbedni (Internet Explorer, u prvom redu), izloženi ste velikom riziku da „zakačite” neki od programa iz tzv. malware kategorije. U pitanju su virusi, trojanci, reklamne poruke, špijunski programi i druge pošasti koje znatno narušavaju ne samo bezbednost i privatnost podataka već i integritet operativnog sistema, pa i nekih komponenti hardvera. Preporučljivo je simultano koristiti dve aplikacije za uklanjanje špijunskih i reklamnih programa i trojanaca , ali samo jedan antivirusni paket Dodatni nivo sigurnosti obezbeđuju firewall programi koji omogućavaju pristup mrežnim resursima odnosno lokalnom disku samo onim programima koje korisnik „aminuje”.
I pored svih mera opreza, greške u radu koje uzrokuju gubitak podataka mogu da se pojave u svakom trenutku i ne moraju biti izazvane softverskim nedostacima. Jednostavan nestanak električne energije ili strujni udar u nepovoljnom trenutku – i eto glavobolje. Zato, pored uređaja za kontinuirano napajanje (popularni UPS), preporučljivo je redovno pravljenje rezervnih kopija (bekapovanje), bilo „ručno” bilo pomoću specijalizovanih alata kao što su Second Copy, Backup 2005, Image for
